Istorijat i razvoj

Dobrodošli na stranicu Istorijat i razvoj.

 

Judo je borilačka veština i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz džiudžicua. Džiudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač judoa – Džigoro Kano (Jigoro Kano), koji je savladao nekoliko stilova džiudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.

 

 

Počeci

Profesor Džigoro Kano (1860. – 1938), navršivši 18 godina, počeo se baviti borilačkim veštinama. No brzo je shvatio da mu je napredak otežan činjenicom da je fizički bio jako slab i krhko građen. Naime – Većina džiudžicu tehnika je uz tehniku zahtevala i mnogo snage. Nakon što je stekao majstorsku titulu u nekoliko vrsti džiudžicua, 1882. je odlučio razviti borlačku veštinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobede mnogo veće protivnike.

Sa svojih 9 učenika osnovao je Kodokan institut i razvijao ono iz čega će nastati judo (na japanskom „Nežni put“).

 

 

Judo je postao izuzetno popularan već 1886. kada je policija grada Tokija organizovala turnir „Judo – Džiudžicu“. Ukupno se održalo 15 mečeva, a judo ekipa je uverljivo pobedila. Judo je postao deo Japanskog školskog obrazovanja i počeo se širiti po celom svetu.

Godine 1964. je uvršten na Olimpijske igre (za muškarce), a 1992 i za žene.

 

Odeća

Džudoke treniraju u specijalnoj vrsti kimona koja se zove Džudogi. (Gi na Japanskom znači – odeća) Džudogi se veže posebnim pojasom, širine 4-5 cm, čija boja odgovara Džudokinom rangu.

 

Ocenjivanje znanja

Džudoke su rangirani u skladu sa svojim znanjem i rezultatima postignutim u borbama. Postoji 6 učeničkih (“Kju”) i 10 majstorskih (“Dan”) stepena sa pripadajućim obojenim pojasevima.

Srpski Japanski Boja pojasa
6. kju rokju (rokkyū) beli
5. kju gokju (gokyū) žuti
4. kju jonkju (yonkyū) narandžasti
3. kju sankju (sankyū) zeleni
2. kju nikju (nikyū) plavi
1. kju ikju (ikkyū) braon
1. dan šodan (shodan) crni
2. dan nidan (nidan) crni
3. dan sandan (sandan) crni
4. dan jodan (yodan) crni
5. dan godan (godan) crni
6. dan rokudan (rokudan) crni ili crveno-beli
7. dan šičidan (shichidan) crni ili crveno-beli
8. dan hačidan (hachidan) crni ili crveno-beli
9. dan kudan (kudan) crveni
10. dan džudan (jūdan) crveni

 

Pre nego što je Džigoro Kano stvorio judo, učitelji su učenicima izdavali diplome i svitke teksta koji su svedočili o njihovom napretku. Kano je započeo moderni sistem kada je 1883. dvojici svojih starijih učenika (Shiro Saigou i Tsunejiru Tomiti) dodelio status „shodan-a“ crni pojas. No čak ni tada nije bilo razlike u izgledu između njih dvojice i ostalih učenika, jer tada Kano još nije bio izmislio džudogi pa su učenici trenirali u tradicionalnim kimonima. Kano je 1907. predstavio džudogi kakav poznajemo i danas, te su se počeli upotrebljavati pojasevi, za početak samo beli i crni. Pojasevi druge boje su došli u upotrebu tek kad se judo počeo praktikovati izvan Japana. Mikonosuke Kawaishi je počeo podučavati judo u Parizu i uvideo je da učenici-zapadnjaci brže napreduju kada imaju razne boje pojaseva kao vizualni dokaz svoga znanja.

 

Tehnike

Takmičarski judo se većinom bazira na tehnikama, bacanjima (nage-vaza), koje se dele na ručne tehnike (te-waza), bacanja preko kuka (koshi-waza) i nožne tehnike (ashi-waza). Judo se sastoji i od tehnika u parteru (katame-vaza) koje se dele na držanja (osaekomi-waza), gušenja (shime-waza) i poluge na rukama (kansetsu-waza). Parter je prilično zanemaren u takmičarskom judou jer se, zbog atraktivnosti, borbe prekidaju vrlo brzo ako jedan od takmičara ne napravi značajan napredak.

Tehnike judoa se na treningu uče radeći „u prazno“, sa partnerom koji se „pušta“ i u laganom sparingu sa partnerom (randori).

 

 

Olimpijski sport

Judo je olimpijski sport od Olimpijskih igara u Tokiju 1964. godine. Judo meč se održava na mekanoj podlozi (Tatami). Veličine u proseku 15x15metara. 2 metra sa svake strane čine „sigurnu zonu“, ograničenu crvenom linijom. Izvan crvene linije nije dozvoljeno izvoditi bacanja, no ako bacanje započne unutar tatamija, a bačeni takmičar padne unutar sigurne zone, bacanje se smatra valjanim.

U meču se može pobediti:

Bacanjem

U parteru

Na bodove

 

Bacanjem

Ako protivnika bacimo na leđa sa razumnom količinom snage, zaradili smo 10 bodova (Ippon) i istog trena pobeđujemo. Ako ga bacimo sa razumnom količinom snage, ali na rame, stražnjicu ili kuk dobijamo 7 bodova (Waza-ari).

Za uspela bacanja koja su ipak bila loše izvedena i ne zaslužuju Ippon ili Waza-ari dodjeljuju se niži bodovi: Yuko (5 bodova) i Koka (slabiji – 3 boda).

Važno je napomenuti da oni nisu kumulativni – Znači, njima je nemoguće pobediti protivnika koji je zaradio Waza-ari, čak i ako ih tokom borbe zaradite 100, jednako kao što je nemoguće sa 100 Koka pobediti samo jedan Yuko. Sa druge strane, 2 Waza-ari-a imaju snagu Ippon-a, dakle – donose pobedu.

 

U parteru

Ako ste bacili protivnika nekom tehnikom, no niste zaradili Ipon, borbu možete nastaviti u parteru. Poenta je protivnikova leđa prilepiti za tatami i držati ih tako: 25 sekundi (Ippon), 20 sekundi (Waza-ari), 15 sekundi (Yuko), 10 sekundi (Koka).

Takođe – Ako je protivnik već pre, bacanjem zaradio Vaza-ari i u parteru zadrži protivnika 20 sekundi (i time zaradi još jedan Waza-ari), on pobeđuje.

Osim držanjem, u parteru se može pobediti gušenjem ili polugom na ruci (U tom slučaju se protivnik izvlači iz zahvata tako da 3 puta tapka po vama ili parteru i samim time, automatski gubi meč, predaje borbu.

 

Na bodove

Ako dođe do toga da ni jedan borac nakon isteka vremena nije zaradio Ippon ili 2 Waza-arija, odlučuju bodovi. Kao što je već napomenuto Yuko i Koka nisu kumulativni pa u slučaju da:

Prvi borac ima: 5 koki -Drugi borac ima 1 Yuko – pobeđuje drugi borac

isto tako, ako:

Prvi borac ima: 4 Yuka – Drugi borac ima 1 Vaza-ari  – pobeđuje drugi borac

U slučaju da oba borca imaju isti broj Yuka i Koki, odlučuju sudije, ili se ide na zlatni bod, borba do prvog boda.

 

 

Važno je napomenuti da je džudo naporan, ali je osmišljen kao potpuno bezbedan sport. U počecima se neretko znalo dogoditi da jedan od takmičara izgubi život na tatamiju. Sakujiro Yokoyama (jedan od prvih Kanovih učenika) je znao reći da je svaki put, pre nego bi krenuo na turnir, obavio sve poslove koje je trebao i pozdravio se s roditeljima. U međuvremenu, džudo je usvojio metode treninga koje su ga učinile daleko bezbednijim i sigurnijim za treniranje.

Danas jako mnogo ljudi započinje treniranje u tzv. poznom sportskom dobu, sa preko 35 ili preko 40 godina starosti i u velikom broju uspevaju da dođu do majstorskih zvanja.

 

KRATAK ISTORIJSKI PREGLED RAZVOJA JUDOA KOD NAS

Znatno pre judoa, na našem prostoru je sporadično i neorganizovano praktikovan džiudžicu. Javnosti je prvi put predstavljen još početkom ovoga veka kada su se pojavili prvi priručnici štampani na našem jeziku:”Viteške igre i sportovi” Milenka Arsovića (Beograd, 1911. godine) i “Džiu-džicu – sistem fizičkog vaspitanja u Japanaca” Stevana Milićevića (Beograd 1914 godine).

Između dva rata, džiudžicu se vežbao u vidu samoodbrane uglavnom u vojsci i policiji.

Prava istorija judoa počinje posle II svetskog rata kada je u Zagrebu 1951. godine osnovan prvi judo klub (Akademski judo klub “Mladost”), 1953. godine osnivaju se prvi klubovi u Beogradu (“Radnički” i “Partizan”) i u Ljubljani. Ubrzo zatim pri republičkim teškoatletskim savezima (koji su uglavnom obuhvatali još i rvanje i dizanje tegova) osnivaju se prvi judo odbori, a već 1954. godine osniva se pri Teškoatletskom savezu Jugoslavije Judo odbor Jugoslavije.

Od tada počinje veoma brz uspon ovog sporta u našoj zemlji. Tom brzom i ekspanzivnom razoju osim velikog entuzijazma naših judo pionira, veoma su doprineli i seminari i kursevi koje su u kod nas držali poznati japanski majstori: Nacui (prvi zvanični prvak Sveta); Macuzaki, Nagaoka, Jamamoto i drugi.

Godinu dana po osnivanju Judo odbora Jugoslavije 1955. godine, u Zagrebu je održano i prvo zvanično prvenstvo Jugoslavije u judou i otada se prvenstva Jugoslavije redovno održavaju svake godine.

Dve godine kasnije, 1957., Judo savez Jugoslavije postaje član Evropske judo Unije (EJU), sledeće godine prvi put se pojavljuje na međunarodnom takmičenju (studentsko prvenstvo Evrope u Sen Tropeu, u Francuskoj), a već 1959. godine nastupa i na Prvenstvu Evrope u Beču (inače, prvo zvanično prvenstvo Evrope održano je 1951, a prvo Svetsko prvenstvo 1956. godine u Tokiju).

Nakon toga Judo savez Jugoslavije postaje i član Svetske Judo Federacije (IJF) 1959. godine, jer je u međuvremenu promenio naziv (na konferenciji 1955. godine). Savez Jugoslavije za Judo i srodne sportove (SJJSS), ovaj naziv nosi sve do 1974. godine kada ga na Konferenciji menja u Judo savez Jugoslavije (JSJ).

Od tada do danas naši takmičari redovno nastupaju na svim zvaničnim i mnogim međunarodnim turnirima, na kojima su postizali veoma zapažene rezultate na Olimpijskim Igrama, prvenstvima Sveta i Evrope u seniorskoj i juniorskoj konkurenciji za muškarce i žene.

U bivšoj Jugoslaviji aktivno je bilo oko 350 klubova sa članstvom od 20.000 takmičara i takmičarki.

© 2011 WideZine. All rights reserved.